Prikljucite se forumu

Ceca i Anastasija: Majka i kćerka bez tajni

Autor: CecaOnline, Objavljeno: 15. 06. 2015,
1 lajk 2 lajkova
Loading ... Loading ...
Da po životnoj priči muzičke zvezde Svetlane-Cece Ražnatović može da se snimi film, dobro je poznato svakom ko prati njen rad. Folk diva sa osmehom na tu konstataciju dodaje da bi to ostvarenje spadalo u žanr psihotrilera. Poznata pevačica nema problem sa tim da se šali na svoj račun, jer takva je – pozitivna i duhovita i trudi se da svaki problem gleda s vedrije strane. Prošla je faze od najvećeg bola do neizmerne sreće, a u najtežim trenucima snagu je dobijala od svoje porodice. Nakon gubitka supruga Željka Ražnatovića Arkana dvostruko jače se borila za njihovo dvoje dece, kćerku Anastasiju i sina Veljka, koje vaspitava strogo, ali poštujući njihove izbore. Pevačica, koja ima preko 100 hitova, koje publika uglas peva na njenim spektakularnim koncertima, prvi put je za naš magazin pozirala sa svojom kćerkom, koja je izgledom ista mama. Povod za razgovor i slikanje bio je Anastasijin 17. rođendan, a na fotografisanju smo se uverili da su Ceca i njena naslednica odličan tim, i to ne samo pred objektivom našeg poznatog fotografa. [gallery] – Nas dve se sve dogovorimo za minut i nikad nam nije dosadno. Želela bih da i više vremena provodimo zajedno, ali razumem da ona ima i druga interesovanja i da su tu sada i dečko i drugarice. Šta je to što je rezervisano samo za vas dve? – Sasvim je prirodno i normalno da pričamo isključivo o ženskim temama, mislim da to rade sve mame sa svojim kćerkama. Pričamo o nekim ozbiljnim stvarima iz mog života ili nečemu što nju muči, a nekada su to i klasične lake priče o serijama, garderobi ili šta bi ona volela da joj majka kupi. Dečaci imaju potpuno drugačija interesovanja. Nas dve zajedno i vežbamo, to je bila i njena i moja želja, jer nam je tako lakše. Nedavno smo zajedno putovale u Amsterdam i prelepo smo se provele. Sviđa mi se način na koji sazreva i kakve poglede ima na život. Poverava li vam se i Veljko? – Oboje sam ih od detinjstva vaspitavala da je neophodno da imamo otvoren odnos i sa godinama smo došli do nivoa prijateljskog razumevanja. Uvek sam tu za njih i sve tajne mogu da podele sa mnom. I kao što Anastasija može da mi se poverava, može i Veljko. Koje svoje karakterne crte vidite u kćerki, a koje u sinu? – Anastasija mnogo više liči na moju sestru Lidiju, i po osobinama i po energiji. Dok je Veljko temperamentan kao ja, bučniji, duhovitiji. Mada, mislim da od oba roditelja imaju ponešto – nadam se najbolje. Veljko je prošle godine upisao psihologiju, a Anastasiju izbor fakulteta očekuje sledeće godine. Znate li već šta će izabrati? – Studiraće biznis. Imaju moju podršku šta god da odaberu za svoj poziv. Želim da zanimanja moje dece budu njihov izbor. Na meni kao roditelju je da im omogućim da imaju školovanje koje požele i drago mi je što to mogu da im priuštim. Zbog čega se najčešće ljutite na njih? – Zbog sitnih nestašluka, ponekad zbog neodgovornosti. Znaju da se začude kako nekad primetim nešto za šta su bili sigurni da neću zapaziti. Uglavnom se ljutim zbog škole, ali verujem da je to tipično za sve njihove vršanjake. Nije strašno ni da imaju neki problem u školi, ali je važno da o tome pričamo i da porodica bude upoznata sa situacijom. Postoji li nešto što oni vam zameraju? – Verovatno, ali moj spisak je duži. Vaša deca su, hteli vi to ili ne, javne ličnosti. Kako se oni nose sa tim? – Bavljenje javnim poslom je apsolutno moj izbor, a oni su to, da budu deo javnog života, dobili rođenjem. Hteli to ili ne, u žiži su interesovanja i tako će biti sve dok svojim pojavljivanjem budu intrigirali javnost i dok članci o njima budu najčitaniji na portalima. Protiv toga ne mogu da se borim, iako sam pokušala. Ali, isto tako, oni rade sve ono što rade i ostali klinci njihovog uzrasta. Ne čine ništa čega bi se neko stideo. Jedini problem je što ih mnogo ima u medijima, a nekad se priče o njima i fotografije koje objavljuju nađu u potpuno drugom kontekstu. Tako se pravi slika koja nema veze sa njima i to nam mnogo smeta. Javnosti je posebno intrigantan Veljkov i Anastasijin ljubavni život. Koliko mamu upućuju u to šta im se dešava na emotivnom planu? – Više prate Veljkov ljubavni život. Kad god stane pored neke devojke, u novinama odmah piše – evo Cecine nove snajke. Ali ja uvek znam šta im se dešava u svakom segmentu života, jer o svemu pričamo. Koliko ste im popuštali s obzirom na to da ste bili samohrana majka? – Nažalost, u Srbiji je mnogo samohranih majki i verujem da će vam većina reći kako postoje ti neki trenuci kada emocije nadvladaju razum. To je neminovno i sama sam svesna tih momenata, ali nisam preterivala sa popustljivošću. Vaša deca su izuzetno bliska sa tetkom Lidijom. Jesu li vaši sestrići Helena, Viktor i blizanci Ilija i Petar tako vezani za vas? – Mi svi zajedno živimo i jako smo povezani. Petra i Iliju volim da jurim, gnjavim, golicam i ljubim. Tako se mi igramo i oni bukvalno beže od mene. Helena i Viktor su stariji, pa samim tim znaju i za moju strožu stranu, ali sam svakako popustljivija i manje stroga kao tetka nego kao majka. Jeste li posle 15 godina, koliko je prošlo od smrti vašeg supruga, naučili da živite sa bolom? – Ovo ste odlično rekli – postoje bolovi koji ne prolaze, ali sa kojima se saživite. Svaki razgovor na tu temu je kao kopanje po ranama koje nikada neće zarasti. U kojim situacijama vam najviše nedostaje? – U prvim godinama nakon smrti jako mi je nedostajao i kao majci, i kao ženi. I na Veljkovom osamnaestom rođendanu podilazila me jeza od pomisli na to da je mogao da stoji pored nas i gleda kako je prošlo prvih 18 godina našeg sina. Volela bih da je te večeri bio sa nama i da je gledao svoju decu. Ali, on je i dalje sveprisutan u našim razgovorima, sećanjima. To je sada sve što možemo. Vaš život bi mogao da posluži kao scenario za film. Kako vi danas gledate na sve to kroz šta ste prošli? – Meni baš ne liči na film od sat i po vremena, mnogo je duže trajala agonija tuge, ali i velike radosti i sreće. Ali, život je sastavljen od raznih situacija i oscilacija, a ja sam baš imala burne amplitude. Da preživim sve što mi se dešavalo, bila mi je potrebna ogromna, možda čak i nadljudska psihička snaga, ali nisam imala drugog izbora nego da se borim. Tu snagu sam nalazila u svojoj porodici. Iskreno da vam kažem, imala sam i veliku podršku ljudi koji prate moj rad. To mi je bila ogromna satisfakcija. I nije stereotip, već činjenica. Situacije koje u mom životu nisu bile nimalo prijatne, ni za mene ni za moju porodicu, pričala sam kao anegdote i smejala sam im se. Eto, šta je čovek, nađe snage da okrene stvari. Privatno sam jako pozitivna, vedrog sam duha. Nisam neko ko gleda crno na život. Mislim da devojčica još uvek živi u meni i ona me vuče napred i daje mi energiju za buduće dane. Kad smo već kod filmova, koji su vaši omiljeni žanrovi? – Volim i romantične komedije i psihotrilere, mada moj život i liči na taj žanr. Ne volim naučnu fantastiku, na primer, ali sve ostalo što je dobro i što mi drži pažnju dolazi u obzir. Volim pozorište, tačnije – komedije. Imam mnogo prijatelja glumaca, odlazim na njihove premijere i, kad god imam vremena, rado odem da pogledam predstavu zato što se tad dobro osećam. Nikad ne bih otišla na nešto zato što bi trebalo da budem tamo i da bi se pričalo o tome. Radim stvari koje me čine srećnom. Koja muzika se sluša u vašoj kući? – Kod mene u kući ima svih uzrasta, tako da se sluša sve – i strana, domaća, pop i folk muzika, dečje pesmice. Dakle, sve je na repertoaru. Imate li vremena za čitanje? – Čitam u avionu ili kad sam na odmoru. Ali, ni to nije uslov. Nekad volim da imam potpuno pasivni odmor i da ne radim baš ništa. Nekad mi samo treba da odmorim mozak – da slušam talase, vetar, kišu. Šta kao javna ličnost ne možete da uradite a voleli biste? – Ne razmišljam na taj način. Izlazim gde i sa kim hoću, uopšte nisam osoba koja ima problem s tim što me ljudi prepoznaju. Navikla sam na takav način života, to je sastavni deo mog posla. Nikad mi nije smetalo što mi prilaze dok ručam u restoranu, ili kad me sretnu na aerodromu. I kad izađem u grad, ljudi su divni prema meni. Kad sam u saobraćaju, na semaforu, ljudi mi mašu iz automobila i iz gradskog prevoza. Meni to sve imponuje, osećam se počastvovanom zbog toga. Nikada nisam bežala od slave i popularnosti, jer mi je to od malih nogu bio san. Mislim da znam da se nosim sa tim i zaista se uvek trudim da prema ljudima budem ljubazna, srdačna, neposredna, jer to je moja bit. Ne volim da glumim. To je za mene opterećenje. Kako izgleda vaša svakodnevica? – Ne bavim se poslom koji ima fiksno radno vreme, pa mi ni svaki dan nije isti. Može da se desi da sedam dana zaredom nemam nikakvih obaveza, osim privatnih, porodičnih, a može da se desi da imam takav kontinuitet nastupa, slikanja, snimanja da zaista bude jako naporno. Koje je vaše najopuštenije izdanje? – Kad ne radim ništa i kad se izležavam na nekoj ležaljci pored mora. I da sam u krugu ljudi s kojima sam potpuno opuštena, s kojima se puno smejem. To mi je najlepši mogući odmor. Ostavljate utisak jake žene koju ništa ne može slomiti. Kakvi ste zapravo? – Kad čujem da ljudi tako govore o meni, to mi je ogroman kompliment. Najlakše je biti slab, predati se bez ikakve borbe. Ali, ni u kakvu borbu nisam ulazila smisleno, kako bih odmeravala snage. Mnogo lepših stvari sam mogla da radim u životu nego da odmeravam snagu sa bilo kim ili bilo čim. Život nametne neke situacije i jednostavno nemamo izbor. Imam dvoje dece i za njih uvek moram da budem i spremna, i jaka, i hrabra. Moram da budem njihov “kineski zid”, da ih zaštitim od svega, da se borim kao lavica i kad su njih dvoje u pitanju potpuno sam neustrašiva. Postoji li nešto interesantno što javnost još uvek ne zna o vama? – Teško. Čak sam čitala o sebi neke stvari za koje nisam znala. Od mnogih me je podilazila jeza, nekima sam se od srca smejala, ali opet kažem – sve je to život. Deca koja rastu najbolji su pokazatelj vremena koje prolazi. Ipak, na vama se godine ne vide. Kako vam to uspeva? – Hvala na komplimentu. Jako mi je drago da to čujem. Mislim da je za to zaslužno stanje duha. Jednom prilikom sam pročitala izjavu Jelene Tinske, koja je rekla: “Džaba da izoperišeš sve, i lice i telo, ako imaš pogled babe.” Važan je način na koji živimo, ali, naravno, nisu svi u prilici da sebi pruže i skladan i normalan život. Ne mogu ni za svoj život da kažem da je bio mirna voda. Preživela sam mnogo stresa, prolila mnogo suza i umirala milion puta od straha, ali na kraju sve to prođe. Stavite jednu kraj druge ženu koja ima vremena za negu i koja ima kvalitetan i ustaljen ritam i ženu koja se bavi poslovima na njivi i ceo dan peče na suncu – naravno da će ova druga pre ostariti i da će se potrošiti. Važna je, dakle, najosnovnija nega, ali i genetika. I mora da se vežba. Ja sam neko ko to baš i ne voli, strašno me mrzi i nervira, ali bolje se osećam otkako sam fizički aktivna. Svi moji prijatelji vežbaju, pa sam se ugledala na njih, ali ne mogu da kažem da sam ja mnogo srećna. Imam dva potpuno kontradiktorna osećanja u vezi sa vežbanjem – nisam srećna što moram to da radim, ali divno se osećam posle toga. Dakle, genetika, način života i okruženje, ljudi s kojima se družite. U kojim tipično ženskim ritualima uživate? – U masažama. Mogla bih da provedem na nijma 150 sati bez prestanka. Dok sam bila na Tajlandu, svaki dan sam ih upražnjavala po dva sata. Otići na Tajland a ne priuštiti masaže, to je promašen odmor. Kako razmišljate o godinama koje prolaze, plašite li se starosti? – Najiskrenije, da postoji eliksir mladosti, verovatno bih se trudila da dođem do njega. Ali, neoboriva činjenica je da svi moramo kad tad da dobijemo bore, izgubimo svežinu i vitalnost i ostarimo, ali načinom života i ulaganjem u sebe sve to možemo da odložimo na neko vreme. Nisam opterećena time što neću zauvek biti mlada, jer smatram da čovek može da pronađe sreću u svim fazama života. Sigurno nikad neću dozvoliti sebi da se zapustim i da budem nezadovoljna kad se pogledam u ogledalo. Na koji način danas, sa godinama i iskustvom koje imate, gledate na muško-žensku ljubav? – Svakako ne isto kao kad sam imala dvadeset godina. Tu se vraćam na ono što sam vam pričala o mojoj deci. Kod mladih ne postoji svest o posledicama i oni sve mogu, sve znaju, najpametniji su, idu samo srcem i samo ih vode emocije. Danas sve percipiram potpuno drugačije. Nikad nisam bila vođena racijom, u sve sam ulazila srcem i to se nije promenilo, jer sam ljudsko biće koje želi da čuje, oseti, da sva čula rade. Jedino što sam promenila jeste to što sad pored srca otvorim i oči i uši, ne zalećem se. Za razliku od perioda kad sam bila u dvadesetim godinama pa sam trčala i izubijala se cela da odmah dodirnem. Karijeru ste započeli sa 14 godina, tako da je vaše detinjstvo bilo drugačije od onog koje su imali vaši vršnjaci. Kajete li se danas zbog toga? – To je bio apsolutno moj izbor i jako sam to želela. Da me pitate da li bih sad to dozvolila mojoj kćerki, rekla bih vam da bih pokušala razgovorom da učinim sve da je odvratim od toga kako bi proživela mladost, jer sve ima svoje vreme. Neke stvari se rade samo sa 14, neke samo sa 18, neke sa 40 godina. E, ja sam taj period preskočila a ne bih volela da moja deca preskoče bilo koji od njih. Neka prožive sve u skladu sa svojim godinama, neka uče i na sopstvenim greškama, iako bih ja želela da ih zaštitim od svega. Ali, to je prosto nemoguće, a i ne bi valjalo ni za njih dvoje. Ne mogu ceo život da idem iza njih i da podmećem jastuk da se ne razbiju. Možda nekad moraju da osete kako zaboli lakat, koleno, pa i nos, da bi postali svesni posledica. Šta je bilo presudno da prihvatite da budete članica žirija u “Pinkovim zvezdama”? – Izazov, ali i psihička relaksacija i dobra zabava. I ja sam na estradu krenula na tim amaterskim takmičenjima, tako da mi ništa to nije bilo strano. Potpuno razumem njihove želje, ambicije i strahove, koji su ogromni – oni se preznojavaju, drhte im ruke, treperi im glas, ne sluša ih ni telo od prevelike treme. Ja to potpuno razumem i onda mi je bilo jako zanimljivo da tim ljudima dam neki kreativni savet, da podelim sa njima nešto iz svog ličnog iskustva iz bogate karijere. Tako da mi je, pored zabave koju imam sa kolegama iz žirija, bilo jako interesantno da komuniciram s tim mladim ljudima. Imate li neku neostvarenu želju? – Treće “Ušće”. Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 625.