LUDOVANJU JE KRAJ
1 lajkova
Loading ...Godinu i „kusur“ dana je Ceca Veličković provela u inostranstvu. Za to vreme je u nekoliko navrata dolazila u otadžbinu, ali uvek je taj dolazak bio pomalo tajanstven i nikada sa nije znalo kada će tačno doći, koliko će ostati i gde se sve može videti. Već mesec dana je u Jugoslaviji, pojavljuje se u brojnim radio i tv emisijama, najavljuje novu ploču „Šta je to u tvojim venama“. Ceca je vitkog stasa, crne kose sa bezbroj kovrdža (mahom onih od perike), dobro je raspoložena. Sa Zapada je donela jedan modni detalj, ovde još „neprovaljen“ – na noktu malog prsta leve ruke ima uglavljen dragi kamen, na koji je prikačen kratki lanac.
Izgledate mnogo bolje nego pre dva meseca kada sam Vas poslednji put videla?
- Znamo se od početka moje karijere, pa zaobiđi tu formalnost da budemo na „vi“. Uostalom, meni niko ne persira. A što se tiče komplimenata, daj Bože da je tako.
- Šta je uticalo na to da se „prolepšaš“?
- Okrepila me je nova ploča, gostovanja, reakcija publike. Meni je muzika u krvi, pa je normalno da me svaki izlazak na scenu osveži, takoreći preporodi.
- Ti si stalno bila na sceni, jedino što nisi pevala pred publikom u Jugoslaviji?
- Tačno, ali baš to je velika razlika. Naši zemljaci u inostranstvu su divni, ali ovde je nešto sasvim drugo. Drugačiji je vazduh koji udišem, prosto mi prija ovaj smog.
- Kako ti izgleda Žitorađa, Beograd i Jugoslavija posle dužeg odsustva?
- Umreću za ovom zemljom! Gotovo da ne mogu da se priviknem, odnosno kao da još nisam svesna da sam među svojima. U inostranstvo se više ne vraćam! Dosta je bilo, ostajem ovde!
- Da ne bude tako samo dok snimiš spotove za nove spotove i dok se pesma ne pojavi u prodaji?
- Ne, ne, ne! Ne vraćam se u inostranstvo, sigurno! Radim spotove, pregovaram sa izdavačima jer želim da dobijem što bolje uslove za ovu ploču. Spotove će verovatno raditi „Filmske novosti“ i reditelj Boris Kostov, koji je genijalac. Javile su mi se brojne privatne agencije koje bi da sarađuju, ali još se sve svodi na pregovore i dogovore, ništa nije izvesno. Naravno, sve zavisi najviše od disko – kuće koja će ploču izdati.
ZA PLOČU NI KINTE!
- Ovde je kružila priča da tvoju ploču ne želi da izda nijedna diskografska kuća jer im nisi dovoljno zanimljiva?
- Nije bilo baš takvih problema, jednostavno sam sagledavala razne mogućnosti, ko mi šta nudi, kakvi su mi uslovi. U današnjoj situaciji, kada je kriza ne smeš svoj projekat prepustiti bilo kome. Smatram da imam dobar materijal, koji zaslužuje pažnju. Uostalom, danas se ništa ne može bez dobre reklame.
- Sa kojim izdavačima si razgovarala: PGP, DISKOS, ZAM?
- Sa ZAM – om nisam i nemam nameru, sa PGP – om sam u najboljoj šemi, nekako su mi najbliži. Očekujem da ćemo se ovih dana dogovoriti i naći zajednički jezik.
- Mnogo se pričalo o tvojoj saradnji sa Futom i Marinom. Pominjala se i cifra od 50 000 nemačkih maraka, koju si im navodno dala za ovu ploču?
- Nisam dala ni kinte! Uostalom, da sam im dala taj silni novac, zar bi bilo ovako dugog odlaganja i odugovlačenja sa izlaskom ploče? Marina i Futa su super ljudi, mnogo ih volim i meni veoma odgovara njihov stil rada. Da sam im dala lovu – njiih bi bolelo uvo za koga ću ja izdati ploču i kada. A oni zajedno sa mnom pregovaraju. Rekli su da sam već afirmisana pevačica i glupo je da od mene traže pare. Mi ćemo traku sa novim pesmama, odnosno naš projekat, da prodamo. To bi bio pravi odgovor. Sve ostalo su tuđa nagađanja, naklapanja i tračanja, za šta ja baš mnogo i ne marim.
- Zašto si odlučila da ovu ploču radiš sa Futom i Marinom? Ranije si poverenje ukazivala Dobrivoju Ivankoviću, Mirku Kodiću, pričalo se da ćeš raditi sa Mišom Mijatovićem. Nisi želela nikog od starih saradnika?
- Marina i Futa su ljudi novog vremena i njihov zvuk je veoma slušan, on pobeđuje kod publike. Pokazali su svoj kvalitet u radu sa mnogim pevačima. Mog Dokija (Dobrivoja Ivankovića) nikada neću i ne mogu da zaboravim. Niti to želim! Ne možeš da izbrišeš uspomene, a Doca i danas stoji iza mene. On je moj otac na estradi! Da nije njega bilo – ne bih ni ja uspela.
- Čula sam da je Doca imao nekoliko pesama tebi namenjenih, ali pošto si ti odabrala ekipu sa kojom ćeš raditi ploču, dao ih je Miri Škorić.
- Čula sam i ja to. Nema veze, Mira je moj dobar ortak, pa nema problema.
- Zar na ploči nije bilo mesta baš ni za jednu Docinu pesmu, ako ni zbog čega a ono zbog starih dobrih vremena?
- Moj Doki je izuzetno principijelan čovek. Njegovo je sve ili ništa. Isti je kao i ja. Doca je navikao da sve sam radi oko moje ploče.
- Znači, Doca i ti niste u svađi?
- Ma, kakvi! Čujemo se, viđamo, i dalje smo u super odnosima. Oko mene se samo stalno ispredaju neki tračevi, pa tako i taj.
NE PLAŠIM SE NIKOG
- Na ovoj ploči se nalazi i balada „Oprosti mi suze“. Nju je pre izvesnog vremena odbila Dragana Mirković.
- Ne znam za to.
- Dragani se nije dopao onaj stih „… al’ ne reci nikad da si sa mnom spav’o…“
- Ja volim originalne i provokativne tekstove i teme, pa mi to uopšte nije zasmetalo. Ih, kao da ona nikada nije tako nešto rekla frajeru?! Pa, to svaka devojka pomisli, kaže ili poželi. Stihovi su u redu, životni, iskreni i istiniti. Što da ne?! Iza svega stojim sa otvorenim kartama. Zar to ne podseća na mladost, nešto nevino i čedno? Mislim, a i nadam se da je Dragana žestoko pogrešila što je odbila pesmu, što ide samo meni u prilog.
- Otkako si u Jugoslaviji, nisi imala neugodnosti? Niko ti nije pretio?
- Zašto bi mi neko pretio?
- Pričalo se svašta, i sama znaš. Nedavno si dobijala anonimne poruke, govorilo se o otmici, likvidaciji?
- Što me onda do sada nisu kidnapovali? Kad neko hoće nekog da se reši, on to ne priča javno i ne upozorava nego uradi ono što je namerio. Mene je bar lako naći jer se mesto gde gostujem uvek reklamira. Te pretnje su bez veze. I na početku karijere su mi pretili, pa ništa. Ludaka ima na svakom koraku.
- Znači, ne plašiš se nikoga?
- Ma, ne.
- Nemaš telohranitelja?
- Šta će mi?
- Nosiš li oružje, znam da obožavaš pištolje?
- Ni to mi ne bi pomoglo, ako je neko rešio da me „skine“. Tačno je da sam luda za pištoljima i uskoro ću da nabavim opasnu pucu. Inače, normalno je da me jedni vole, a drugi ne. U mom slučaju nikada nije bilo zlatne sredine.
- Kako je u tvojoj rodnoj Žitorađi?
- Super! Moje društvo, komšije, rođaci, svi su po starom. Bilo je malo frke u Žitorađi kada je planula ona afera gde sam se izgubila. Jedni su pričali da se drogiram, drugi da sam luda, treći su ćutali. Mislili su da sam dobila batine, da sam silovana, da čekam bebu, navodno ćerku Šemsu. Ma, sve same gluposti, Nisam vljda luda da se ovako mlada udajem i rađam decu?! „Najvernije“ su bile one priče da sam u ludnici, u Toponici kraj Niša. Kobajagi – našli me svu izdrogiranu pa me ošišali do glave. Užas! Ja sam potpuno normalna osoba, izlazim sa društvom, zezam se, ništa mi ne fali.
- Niko od starog društva ti nije okrenuo leđa?
- Ne znam ni ja. Svi koji su me voleli i dalje su uz mene, a za ostale se i ne sekiram.
- Da li i dalje ostaješ pri onom odgovoru da se ne vraćaš u Švajcarsku?
- Nikad više! Šta ću tamo više?
- Znači, Haro Samardžić je ostao tamo i vaša veza je „pukla“?
- Sa Harom je gotovo. Ma, nismo mi ni bili u nekoj baš pravoj vezi.
- Uf, uf, pričaj mi malo o tome!
- Dobro, šta je bilo – bilo je. On je deo moje prošlosti. Veoma sam mlada uplovila u ovo uzburkano estradno more, pa je zato bolje da se izludujem dok sam bez većih obaveza. Kako bi to bilo za nekoliko godina? U braku, deca, razvodi… Svako ima svoje bubice, a ja sam moje na vreme isterala.
- Sa braćom Samardžić imala si potpisan i neki poslovni ugovor?
- Istekao je u martu.
- U inostranstvu si mnogo radila, gotovo svaki vikend. Nisi se umorila od posla?
- Radila sam stalno, pa je i to uticalo na vitak stas. Najviše me je ipak mučila nostalgija. Tamo je čudna klima, hladno je, nema zezanja, kafice sa društvom, gledanja u šolju. Nema tamo toga, samo radi – lova, radi – lova.
- Da li je neka nova ljubav na vidiku?
- Ne!
- U inostranstvu si sretala kolege iz Bosne?
- Da, ali nije bilo bliskog kontakta. Svi su oni deklarisani, osim Harisa Džinovića, što je i normalno. Zna se da pevači muslimanske vere pevaju za svoje, a mi Srbi za svoje. Ne mogu ja da odem u kafanu gde se okupljaju Muslimani, jer bi me moji onda odbacili, a ne bih ni prošla jer sam Srpkinja. Čula sam da su za mene svašta pričali, ali bez ikakvog osnova. Ako neko ima neki dokaz neka ga javno pokaže, pa će svi da me pjuju i biću kriva, jer to zaslužujem. Sve su to samo priče.
- Jedan čovek, kad god je obećao da ćeš u proteklih godinu dana negde zapevati – bio je pravu. Samo je on uspevao da ispuni obećanja. Bio je to producent Slobodan Stojiljković, koji je nedavno umro. Kako mu je to polazilo za rukom?
- Njegova smrt me je veoma pogodila jer sam tog čoveka volela kao najbližeg rođaka. Znao me je od malih nogu i šta god da smo se dogovorili ispoštovali smo oboje. Među nama je postojalo neko uzajamno obožavanje, razumevanje. Za njega bih i na Mesec otišla! Kada sam dolazila u Beograd, on je već zakazao moja gostovanja u restoranima, na „Poselu“, na televiziji, radiju. Bila sam gost zahvaljujući njemu.
- Jedno vreme tvoj posao je bio vezan i za Vladu Perovića?
- Čujemo se i dalje, ali ne sarađujemo. On se okrenuo svom biznisu, isključio se iz estrade.
- Tvoja mlađa sestra će takođe da snimi ploču?
- To mi je posebno drago. Uvek sam govorila da ima lep glas, ali nju estrada nije zanimala. Sada se promenila i hoće na estradu. Snimaće najverovatnije sa Futom i Marinom.
- Da li imaš menadžera ili sve opet prepuštaš ocu?
- Tata Sloba je uvek tu! Verovatno će o mojim poslovima brinuti Bane Stojanović, pošto on sarađuje sa Futom i Marinom.
- Šta je bilo sa školom?
- Završila sam srednju, a još ne znam da li ću na jesen na fakultet. Rado bih upisala FDU, glumu. Premijera „Nečiste krvi“ je zakazana, ja glumim Koštanu. Taj svet me mnogo privlači, transformacija iz lika u lik, da sebe doživiš u raznim svetlima. Ako ne uspem iz cuga da se upišem na glumu? Možda je to i bolje. Veliki sam borac.
razgovarala Dragana Simonović
*Hambert
