BRANI SE SMEHOM
nema lajkova
Loading ...Pogled kroz prizmu: Svetlana Ceca Ražnatović
Duša devojčice koja sanja i koja je odsanjala svoju bajku. Neposredna, srdačna, duhovita na svoj i tuđ račun, veselih očiju koje ponekad blesnu dubokim, misterioznim sjajem. Bujicareči, a ipak tajnu čuva duboko u dnu svog bića. Neobičan spoj energije, šarma, stila, osmeha koji joj ne silazi sa lica i tajanstvene, guste južnjački dertovske lepote zbog koje se pišu najlepše pesme. Otvorena, a opet svoja i nedodirljiva. Možete je dotaći (u svakom smislu i značenju te reči) i odreagovaće fino i pristojno.Svojevremeno su nedobronamerni mislili da su joj oduzeli detinjstvo i maldost… Svetlana Ceca Ražnatović ne misli tako, a to je najvažnije.
Naša Ceca
- U srcu sam i dalje jedno veliko dete koje poznaju mama, tata, sestra i moj suprug – kaže Ceca. – I niko više. Možda i moje dve – tri drugarice koje baš to izuzetno vole u meni i imaju običaj da kažu: „Ne volimo mi onu sa TV – a, ona nama uopšte ne liči na ovu, našu Cecu!“. Znam da će meni biti potrebno mnogo vremena za odrastanje, svi kažu za Blizance da su večiti infantilci, večita deca, a ja imam tu sreću da sam rođena baš u tom znaku. Podznak mi je škorpija, to je ona druga, fatalna, ženstvena, seksepilna strana moje ličnosti…
Vrline, mane?
- Svaki živ čovek ima svoje mane, ali ako zna da vrline iskaže na pravi način, da ih tako plasirada to može da potisne mane – to je umetnost. Ljudi su fascinirani pozitivnim i pojavom koja to zrači, tako da se mane poništavaju. Znam da mogu u datom momentu da ugušim svoje mane: osmehom, pravim pogledom… Najviše volim da pričam o svom suprugu, jer sam stalno fascinirana njime i kad je o njemu reč – za mene mane ne postoje. Postoje verovatno neke sporedne stvari, ali ja ih apsolutno ne primećujem. Mislim da je on idealan, ja ga obožavam, svesna sam da sam ga u neku ruku idealizovala, ali je on zaista moj jedini idol. Mi se mnogo volimo i ni u medijima ne krijemo tu našu ljubav. Mnogo sam zaljubljena i volela bih da su svi i sve moje drugarice tako srećne kao ja.
Mala sirena
- Iz mojih pesama može da se vidi kakva sam ja. Sve je uglavnom bazirano na ljubavnim temama, što je normalno za svakog mladog čoveka. Sve radim dušom. Imala sam tu sudbinu da sam vrlo mlada, sa nepunih 14 godina, stala ispred mikrofona i ušla u taj „opasni“ svet šou – biznisa. Ali, istovremeno sam imala tu sreću da se tako mlada krećem po društvima koja su sačinjavali zreliji, iskusniji ljudi od kojih sam samo mogla da učim i da naučim.
Tvoja omiljena bajka?
- Moja mama je prosvetni radnik i ja sam naučila da čitam i pišem sa četiri godine. Obožavala sam da čitam, naročito bajke. Ali, sve je to bilo propraćeno i mojom bujnom maštom. Stalno sam majci govorila kako ću se udati za princa, borca za pravdu, opisivala joj do tančina kako će izgledati moja venčanica, da će mi dečak i devojčica držati ogromni veo, da ću se venčati u crkvi i da će sve to izgledati kao jedna mala bajka. Zapravo, jedna velika bajka i sjajna priča. Mama se smejala tim mojim maštarijama, podržavala me ali i govorila da ne smem da dozvolim da me realnost razočara, jer je život takav – nepredvidiv. Spremala me je za to da ništa ne sme da me iznenadi. Ali, ja sam uvek ostajala pri svom. Nisam tvrdoglava, ali sam uporna – eto još jedne moje osobine.
- Kada je trebalo da se udam i kada sam došla iz Italije, svi su s nestrpljenjem očekivali da vide venčanicu. Otvorila sam veliki paket u kome se nalazila venčanica mojih snova, venčanica iz moje bajke i mašte. Moja svadba je bila početak moje bajke… I ja bih bila u stanju da se žrtvujem zbog ljubavi kao „Mala sirena“. Niko ne može da me ubedi da čovek koji zna da voli, koji zna da oseća, koji ima nešto emotivno u sebi ne može da se žrtvuje zbog voljene osobe, zbog prijatelja, zbog sestre ili brata… To su sve normalne osobine i ljudska osećanja. A pogotovo kada je u pitanju prava ljubav. Tu se čovek ne štedi. Govorim iz svog primera. Nikad nisam krila svoja osećanja, uvek sam volela javno da kažem, da se izjasnim i to mi je predstavljalo lepotu življenja. Uvek sam želela da podelim ono što osećam sa svima…
Da li praštaš?
- Praštam. Za neke je to vrlina, za neke ne, ali ja ne mogu protiv prirode, mada ipak mislim da je to vrlina, jer smo mi po pravoslavlju stvoreni da praštamo. Nisam osvetoljubiva, ali pamtim i to su veliki ožiljci koje ja, normalno, potiskujem. Mnogo je teško ako te izda najbolja prijateljica, teško je ako si razočaran u ljubavi, znam iz primera svojih prijatelja. Ja ne mogu da pričam o promašenim ljubavima, patnjama i suzama jer ja stvarno nisam imala vremena za neke dublje ljubavne veze. Takav mi je posao. Mi smo žene koje svuda „kratko žive“, svuda se kratko zadržavamo – ali ostavljamo moćan trag.
Moć transformacije
Ljubavi?
- Pa, prema bližnjima, prema mužu, prema muzici. Volim glumu, volela bih da sam foto – model jer obožavam da se slikam, mislim da sam fotogenična i da imam veliku moć transformacije, što je preduslov za uspeh. Na žalost, nismo u Italiji ili u Parizu i nemamo mašineriju koja bi omogućila našim lepim ženama da dobiju tretman kakav zaslužuju u tom poslu.
Kako procenjuješ ljude? Veruješ u intuiciju, u prvi utisak?
- Procenjujem intuitivno i kad god ne poslušam svoj škorpionski instinkt – pogrešim. Ponekad puštam i da vreme učini svoje.
Čega se bojiš?
- Samoće.
Šta ti je u životu bilo najteže?
- Najteže mi je bilo kad sam imala pauzu od godinu i po, kad su svi pomislili i poradovali se da ću propasti, iako sam imala samo 18 godina… da se nikada neću vratiti na velika vrata estrade. Nisam imala podršku kolega, a kamoli koleginica. Svi su me ogovarali, likovali, podsmevali se. Tada mi je bilo stvarno jako teško, jer ja nisam (niti ću) nikad nekome poželeti nešto loše, ali Bog sve vidi… Kada su se najmanje nadali – vratila sam se na još veća vrata. Zakazala sam svoj prvi solistički koncert na Tašu 1993., i svi su prognozirali, uz obavezno „ha ha ha“ (pošto Taš može da primi desetak hiljada ljudi) da će biti možda hiljadu posetilaca, a i to „bi bilo previše“. Prvi put u životu sam se tog momenta osećala nesigurno, ali samo nakratko – jer kad sam krenula prema Tašu ugledala sam reku ljudi koja se uliva prema stadionu i tog trenutna sam definitivno sebi zauvek izgradila samopouzdanje. Dobila sam „božju energiju“, jer je to bio moj prvi solistički koncert koji je trebalo da održim bez ičije pomoći i podrške, osim svojih najbližih. Tada sam se vratila u još većem stilu nego što sam godinu i po pre toga otišla.
Plakati nije sramota
Vedra si osoba… šta je potrebno da se dogodi da bi se ti rasplakala? Plačeš li javno, u sebi, bez suza i jecaja… Kako?
- Plačem i javno i sama sa sobom iz prostog razloga što sam preveliki emotivac, ali nije me toga nimalo stid. U većini slučajeva Željko skriva neke ljudske tragedije od mene jer zna da to teško preživljavam, da sam oplakala svakog poginulog vojnika, svaku majku bez sina, svakog ranjenika, da članak u novinama može da me rastuži do suza… Suze su zdrava ljudska pojava. To osećanje pročišćava dušu. ne mogu da shvatim ljude koji ne mogu da plaču, koji nikada nisu plakali. Mislim da lažu, lažu sebe.
Nešto o sestrinskoj ljubavi, odnosima… ?
- Moja Lidija i ja smo strašno vezane. Željko često kaže da niko nema takvu sestru i u pravu je. Između nas je razlika samo godinu dana, ona živi sa nama, ona je moj anđeo čuvar, ona je na neki način druga ja: ne u nezdravom kopiranju identiteta, nego u emotivnom smislu – obe bismo bile siromašne da ne postoji ona druga.
Brza si u reakcijama, a da li si stidljiva pomalo?
- Vrlo sam impulsivna, brzo reagujem, burno, ali me sve to brzo i prođe. Ali, ja moram to da izbacim iz sebe. Stidljiva sam u granicama normale i u situacijama o kojima se ne govori.
Da li se kaješ posle tih „izbacivanja iz sebe“?
- Ne znam, brzo zaboravim, ali znam da nikad ne reagujem ako za to nema potrebe. Pre ću da prećutim, ili što kažu naši ljudi „da progutam“ sve to neprijatno, ali ne daj bože da mi taj zalogaj ostane u grlu – onda reagujem. Kad radim nešto – radim do kraja, bez obzira na posledice.
(Ne)dodirljivost
Koliko si, zapravo, nedodirljiva? Koliko si zbog prirode posla otišla od „običnosti“ i da li ti to smeta?
- Koliko sam nedodirljiva to ćeš najbolje ti reći čitaocima. Čovek, ma čime da se bavi, mora da izgradi neku vrstu štita oko sebe – ali ne od publike. Čovek treba više da se štiti od onih koji su mu „bliži“. Osoba poput mene mora dadeluje pomalo sa oklopom, ali upravo zato što sam osetljiva i ranjiva. Kada me je Željko upoznao pričao je kako sam mu delovala jako, stameno, a sad ima običaj da kaže kako sam ja zapravo jedna jako emotivna devojčica, pomalo i ponekad izgubljena u svemu što se zbiva oko mene. To je delimično tačno, čovek mora tako, jer radimo sa svakakvim ljudima i moramo znati da se odbranimo.
Koji su tvoji mehanizmi odbrane?
- To je smeh. Teško se dam zbuniti. Ako mi se to i desi – ja to ne pokazujem; koketno se nasmejem i pogledam, možda zato ponekad delujem pomalo odsutno ili tajanstveno. Treba se prilagođavati. Namerno potenciram kroz naš razgovor da se od ljudi mnogo uči, oni su najveća škola. Treba znati i posmatrati…
Bez obzira na svu otvorenost – imaš li neku tajnu?
- Da bi bio interesantan – svaki čovek mora da poseduje u sebi nešto što niko neće dokučiti ili pronaći, otkriti. To je ta tajna u šarmu, ja to tako gledam. Svi mi možemo biti šarmantni, svako na svoj način; neko će to znati da pokaže, neko malo manje, a onda to opet nekog zaintrigira, pa želi da bolje upozna… Svi mi čuvamo poneku tajnu u dubini duše, ali oči sve iskažu: kakve vrste je ta tajna, da li je mračna, mučna, mistična, lepa ili druge prirode, jer vesele oči sijaju drugačijim sjajem od tužnih i nesrećnih. Oči jesu ogledalo duše i u tome me niko ne može prevariti. Ja pogledam čoveka u oči i tačno znam da li je ta osoba srećna ili ne, iskrena ili ne. Ljudske oči mi mnogo govore i kad komuniciram s nekim – uvek gledam pravo u oči.
Koliko voliš sport, prirodu, životinje?
- Imam sreću da sam genetski tanka, svi u porodici smo vitki i nikada nisam imala problema sa kilogramima; u tom smislu nije mi neophodno da održavam liniju nekim vežbama. Volim sport za svoju dušu, nekadsam trenirala bodi bilding, sad mi najviše prija plivanje. Nadam se da će i posle porođaja sve brzo doći na svoje mesto, imajući u vidu da se izvrsno osećam i da nisam mnogo dobila na težini. Za ženu mnogo znači taj ubrzani metabolizam – to je odraz zdravlja. Što se kućnih ljubimaca tiče, imamo dva šarplaninca koji su dobili deset malih i sada nam je puno dvorište krznenih beba. Tu je, naravno, i najmanja beba, najobožavanija – mali, beli maltezer koji se zove Tigar. Svi „otkinu“ kada ga vide. Željko i ja obožavamo životinje i smatram da je istinito ono: ko ne voli životinje – ne voli ni ljude.
Čitaš li knjige, koja ti je najdraža, pratiš li film, koju muziku slušaš, koje glumce i glumice voliš?
- Obožavam filmove, i u stanju sam, kada imam vremena, da ih gledam po čitav dan na videu; domaće filmove takođe volim, najviše zbog našeg originalnog domaćeg humora koji tako verno oslikava prirodu našeg naroda. Često kažu da se u tome i preteruje. Ne mislim tako, mi smo ponekad zaista takvi; obožavam duh našeg naroda i ma gde bila po svetu, jedva čekam da se vratim, da prošetam ulicama i da čujem razgovor naših ljudi… To sam ja. Volim ljubavne i horor filmove, filmove koji su nabijeni dešavanjima i emocijama, koji imaju neku tenziju – to je odlika i mog temperamenta. Od domaćih glumica drage su mi Ivana Žigon i Branka Katić, koja uvek uverljivo igradevojku našeg podneblja. Od stranih volim Žan – Klod Van Dama zato što liči na pravo muško, iako me muž pita: „Šta ti se sviđa na njemu kad je metar i jagoda?“. Za mene je on na platnu dovoljno visok. Volim žene koje zrače ženstvenošću, a muškarce koji poseduju muškost, da su muškarci u svakom pogledu i to je kod mene oduvek tako. Sviđaju mi se Demi Mur i Brus Vilis. Volim i hladnjikavu Šeron Stoun, i fatalnu Kim Bejsinger. Od knjiga mi je ostala najdraža „Orkanski visovi“, mislim da sam je pročitala pet – šest puta. Volim knjige sa ljubavnom tematikom, ne volim političku literaturu.
Muzika?
- Volim muziku moga kraja, znači trubače; volim sentiš stvari, opuštam se uz muziku mimo svog posla, a volim i muziku uz koju gradim svoju karijeru. Smatram da muzika treba da se prilagođava trenutnim osećanjima, atmosferi. Svaka muzika ima svoju priliku i šansu.
Kako ti se učinio ovaj naš razgovor?
- Dopao mi se zato što ne liči ni na jedan dosad. Nema šablona, sve je spontano, zanimljivo i nepredvidivo. Mislim da nema teme koju nismo „obradile“, a lajtmotiv svega o čemu smo pričale je – ljubav! Ima i razloga, zar ne?
Natalija Nataša Lučanin
Huper
*Hambert
