Idemo dalje moja tugo!!!
nema lajkova
Loading ...Šta radi, kako se oseća, gde živi, kako se provodi, o čemu razmišlja, da li se smeje ili je možda tužna, samo je deo nedoumica koji za sobom kao zavodljivi miris ostavlja najpoznatija i najlepša srpska udovica, istinska zvezda šou biznisa devedesetih godina u postratnoj Srbiji Svetlana Ražnatović, predsednik privatnog fudbalskog kluba Obilić. Ona se od tragične smrti svog supruga nalazi na poslovnom tronu porodice Ražnatović. Obožavaoci je kvalifikuju kao neospornu estradnu zvezdu, dok je mačo – meniovi sanjaju, Britanci su odlepili za njom, ali je porodična Srbija doživljava kao majku koja brine o detinjstvu svoje dece.
U holu ispred njenog kabineta živo je i poslovno. Kad se sretnete sa njom, učtivo se pozdravlja uz širok osmeh, koji otkriva biserno bele zube i oči koje se smeju, pruža vam ruku i poziva vas da uđete u ukusno namešten kabinet predsednika Fk Obilić, isti onaj koji je za sebe uredio i namestio preminuli predsednik. Dok izmenjujemo kurtoazne reči upoznavanja, diskretno joj nabacujem da sam poznavao njenog supruga i pokazujem joj časopis gde je objavljen intervju koji sam uradio pre desetak godina. Brzim potezom, sa osećanjem tuge u očima, uzima časopis, gleda naslovnu, okreće stranice, prelistava a onda mi sve vraća uz izvinjenje da ne može da čita jer će zaplakati. Par sekundi ćutimo, a onda ponovo uzima časopis i okreće stranicu i na kraju teksta, gde je Željko svojeručno pozdravio čitaoce, prepoznaje njegov rukopis:
Da, to je njegov rukopis! Ovo je 1991 godina, jel? Nisam ga tada ni poznavala.
Upoznala ga je dve godine kasnije. Džej, njen tada dobar drugar , zamolio ju je da posete Erdut, gde je bila smeštena Garda. U početku nije htela, ali kako je oduvek bila nemirnog duha odlučila je da ipak ode i vidi šta se tamo dešava. Sve je zamišljala dosta stereotipno: vojska kao iz partizanskih filmova, neuredna i nedisciplinovana. Naprotiv sve je izgledalo drugačije. Kada je stigla u kasarnu, gde je Željko bio smešten, sve je bilo čisto, vojska uredna i izuzetno disciplinovana. Dok je tada stajala i čekala naišao je čovek u uniformi koga je poluglasno prokomentarisala: Opa, kakav frajer! Na šta joj je njen pratilac rekao: Pa to je naš komandant, to je Željko Ražnatović!
Sa setom u oku i osmehom na licu Ceca razgleda Željkovu fotografiju. Polako i razložno. Uzdiše. Šara pogledom po prostoriji. Pali cigaretu, gleda me pravo u oči i kaže:
BOŽE, kako sam ga volela!!!
Svetlana Ražnatović, nekada Veličković rođena je pre 28 godina u selu Žitorađa. Epitet zvezde stekla je već sa svojih 18 godina. Ukusom i izgledom tinejdzerke iz neke Londonske četvrti i temperamentom prave Srpkinje te promuklim glasom vatrene rokerke, Ceca je postala simbol urbanog folka.
Ovih dana u izdanju kuće City records pojaviće se njen novi Cd. Sadržaće desetak novih pesama. Autorski tim Marina i Mili.
- Ja im zaista verujem. To mi je karakterna crta – verujem ljudima sa kojima sarađujem. Vrlo sam iskren prijatelj i brinem o svojim prijateljima…
Mesecima se vodio rat između diskografskih kuća u Srbiji. Pre svega između Bk sounda i City recordsa – ko će objaviti njen novi album. Navodno, Bogoljub Karić hteo je da licitira čak i do milion maraka! Ipak Ceca se odlučila za City. Pominju se neke fantastične cifre!
- Potpisala sam za City, ali nije novac bio presudan, bitnije mi je što sam sa Željkom i Milicom kuma. A za mene je kumstvo svetinja! Drugo, Pink osećam kao svoju kuću.
Po kom osnovu ste kumovi sa Mitrovićima?
- Krstila sam njihovu decu. Kao što rekoh bili su presudni lični odnosi, a i želela sam da budem u toj kući. A materijal sam dala džabe. Dakle bez novca!
Karići su mogli da licitiraju u nedogled?
- Meni novac nije prioritetna stvar u životu. Na njega gledam kao na sredstvo za bolji život.
Zato što ga imate dovoljno pa nije bitan ili…
- Ne, čak i kada ga nisam imala dovoljno, dakle od kako znam za sebe, on mi nije prioritetan. Ja sa vezujem za neke sporedne stvari… novac je samo sredstvo da se čoveku olakša život. On mene ne motiviše.
Koji je prelomni trenutak u Vašoj karijeri kada ste postali zvezda?
- Svi mi, svojim rođenjem, dobijemo nešto na poklon i budemo predodređeni za nešto. Ja sam dobila talenat da se bavim muzikom. Muziku zaista volim. Još dok sam bila devojčica maštala sam da budem pevačica. Stalno sam govorila da ću biti zvezda. Od svoje pete godine pojavljujem se javno: na susretima sela na takmičenjima pevača amatera, zapravo na svim tim muzičkim manifestacijama koje su forsirale mlade ljude, tlente. Oduvek sam volela narodnu muziku. Stalno sam davila roditelje da ću biti velika zvezda.
Da li vam je majkla govorila da ste ” cvetak zanovetak ” ?
- Ne ona mi je govorila: ” Što je babi milo u snu joj se snilo ”. Šalim se… Zaista ne bih nikad ovo postigla da nisam imala podršku roditelja.
Mnogi estradni analitičari smatraju da ste udajom za Željka učetvorostručili svoje estradne akcije: postali ste zaštićeni i nedodirljivi!
- Činom udaje tačno je da je nastala određena fama. Moja udaja je izazvala razne komentare: Da li se udajem pod prisilom, da li iz ljubavi… špekulacije su bile strašne. Čak su kolale priče da mi je zavrtao ruku i slične gluposti. Prema tome, jedni su pričali pozitivno, drugi negativno…
Obzirom na imidž Vašeg supruga, odnosno, da budem precizniji čija je prošlost ravna onom što je Frensis Copolla snimio u filmu ” Kum ”, Vaša odluka da se udate za njega je okarakterisana kao izuzetna hrabrost?!
- Znam ja to (smeh). Bilo je priča da više zapevati neću, da neću smeti da pogledam kroz prozor, da će me postrojavati 24 sata dnevno… sve su to čiste nebuloze. Ja sam inicijator naše veze. Ja sam ta koja se zaljubila u Željka. U tog strašnog Arkana. (smeh) On je u mom slučaju bio jagnje! To što je bio hrabar, borac, i imao zvanje komandanta, to je posebna priča. Ja govorim o njegovom privatnom životu. A on je u tom kontekstu bio jagnje i voleću ga do kraja života!
Kad pominjete porodičnu dimenziju njegove ličnosti, recite mi nečtio više o njemu kao suprugu?
- Željko je bio izraziti gurman. Doduše nije kuvao ručak, ali je kada su poslovi u pitanju, što naši Balkanci kritikuju, bio ljuti protivnik takvog stava, tako da mu nije bio prioblem da usisa tepih, prostre veš ili obriše prašinu… Jednostavno nije delio poslove na muške i ženske.
Pedpostavljam da niste morali da se bavite tim kućnim poslovima. Imali ste kućnu opomoćnicu zar ne?
- U početku braka nismo imalo kućnu pomoćnicu!
Svakako da novac nije u pitanju?
- Ne, već mene to nije interesovalo. Ja sam odrasla u porodici gde nismo imali kućnu pomoćnicu. Bilo nas je tri, tatu ne računam. Tako da se nas tri rasporedimo i sredimo kuću za tri i po minuta (smeh). Kasnije je Željko insistirao da da imamo nekoga ko pomaže u kući. Prvo mi je smetalo da se neko strano lice šetka po kući, da je stalno tu, ali sam se posle navikla.
Željko je bio sjajan otac i divan muž. On je bio spontan, prirodan i čvrsto je stajao na zemlji. Bio je pronicljiv i intuitivan. Čovek od koga se moglo nešto naučiti. Proputovao je ceo svet i govorio je perfektno pet jezika. Imao je takvu harizmu i kvalitete što se retko sreće kod ljudi. Imao je nešto specifično u sebi i svi ljudi koji su bili uz njega imali su neku snagu. Bio je jak i hrabar čovek…
Da se vratimo na čin udaje i famu koja je ona izazvala.
- Pre svega, moje prvo pojavljivanje posle udaje je bilo 1995. , kada sam promovisala novi CD. Isključivo je bio moj izbor da se manje pojavljujem u javnosti, da ne radim turneje kao uobičajeno… Niko mi to nije branio već sam to jednostavno sama odlučila. Poslednji koncert sam održala 1995. u hali Pionir, koji je Željko organizovao. Reč je o CD – u na kome su se našli hitovi kao „Moj Beograde“.
Zanimljivo bi bilo da nam ispričate kako je došlo do toga da snimite pesmu „Moj Beograde“, koju je napisao Dino Merlin, čovek koji nije iz Beograda niti je ikada živeo u njemu?
- Pesmu „Moj Beograde“ je Dino meni dao još 1992., pred sam početak rata u Bosni. Zapravo, on je pesmu posvetio Beogradu i hteo je da je sam otpeva. Mi smo se sreli u februaru te godine u inostranstvu, u vreme kada sam ja prikupljala materijal za CD. Tada još uvek nisam poznavala Marinu i Futu. On je meni predložio da mi odsvira jednu pesmu na gitari, i tada mi je ekao da će to biti evergreen naše domaće muzike. Preporučio mi je da je snimim jer je smatrao da ja to mogu da otpevam, i voleo je moju boju glasa. Pesmu sam čuvala do 1995. Kada sam kasnije pustila Marini i Futi njima se nije nešto posebno dopala. Govorili su mi: „Šta će ti to?“… no, ja sam tvrdila da će to biti veliki hit, što se i potvrdilo.
Da li Vam je Željko pomagao ili sugerisao u odabiru pesama?
- On je voleo da sedi u studiju i a učestvuje u odabiru pesama. Ja sam to volela i cenila iz prostog razloga što je on bio „glas naroda“. On se nije bavio muzikom, ali je bio dobar indikator. I bio je iskren u svojim savetima.
Te 1995. od šire javnosti dobijate epitet „prva dama naše estrade“. Prosto, na neki način ste „pregazili“ neprikosnovenu Brenu i sve one koji su samoinicijativno mislili da su Vam ravni. Očito da je doza mistifikacije, nečesto pojavljivanje u javnosti, spotovi sa pozamašnim budžetom, garderoba koja je u ravni holivudskih diva, urodila je plodom – i to je bila nova strategija gospođe Ražnatović.
- Iza mog tadašnjeg imidža nije stajao nikakav tim, već moja lična odluka da izvršim strogu selekciju gde ću se pojavljivati, šta ću obući, šta ću izjavljivati, koje ću spotove snimati, koliko će oni koštati i sve ono što predstavlja strategiju moje karijere. Znala sam šta hoću, a šta neću. A što se tiče uspeha – mene su, pre svega, pesme izdvojile… One su me stavile na taj tron na kome se nalazim. Ako nemaš dobru pesmu – svedrugo je uzaludno. Moja pojavljivanja u štampi i na TV – u ( a to je moj stav od početka karijere ) nikada nisu bila začinjena prozivkama, javnim vređenjima ili sukobima sa nekim. Ne volim prepirke. Čak i kada se objavi nešto što ne odgovara istini – ne demantujem. Kada sam se udala želela sam porodicu, tako da je tog trena to bilo primarno, a ne da po svaku cenu snimam ploče i pojavljujem se u javnosti. Uostalom, to narod i više voli. Ne volim da se pojavljujem previše. I meni je tako lepše. Volim svoj mir, izrodila sam dvoje dece, imala sam dve divne trudnoće… čak sam se jednom javno pojavila sa stomakom. Bilo je tu i zamerki od nekih puritanaca. Govorili su da je neumesno da se pojavljujem kao žena sa stomakom u mini – haljinici, i još neke gluposti. Meni je sve to normalno. Setimo se da se čak i Demi Mur dok je bila trudna slikala naga. Doduše, takvih ambicija nisam imala (smeh), niti bih ja to ikada uradila. Ne zato što sam nešto ekstra moralna već zato što mi se to ne sviđa. Ne želim da morališem, ali ne pripadam onim ženama koje trepću očima i iščuđuju se na neke pojave i događaje. Ja, dakle, pokazujem svoj seksepil koji je u granicama ukusnog, odnosno ne prelazi nikada u svoju suprotnost. Vulgarnost ne podnosim. Smatram da žena, čak i kada se skine potpuno gola, ako nema taj seksepil na licu – onda joj sve to ne vredi. Žena mora da zrači iznutra da bi skrenula pažnju na sebe. Ima dosta žena koje su lepe, ali to je početak i kraj.
Očito da upotreba seksualnosti više nije tabu tema?
- Ne, zašto?! To odavno nije tabu tema. Mislim da je Brena svojom mini suknjom razbila tu famu. Njena tadašnja pojava je bila prihvaćena od 7 do 77 godina, dakle, kod svih generacija. Ona je bila slatka i mila. Bila je kao barbika.
Barbika sa njenim likom je deo njenog marketinga. Ipak bih Vas podsetio na njene „rane radove“ iz vremena kada je pevala „Čačak, Čačak“… Ne bih želeo da budem nepristojan i da na pravi način okvalifikujem turbo – folk.
- Ja se tog vremena ne sećam jer sam bila mnogo mala. Bila sam dete. Ja je pamtim iz vremena kada je pevala „Bum, Cile, bum“… Bila je nasmejana, lepa, vaspitana kao što je sada… i bila je pojam zvezde. To je period kada je radila sa Marinom Tucaković i Kornelijem Kovačem. A kada je reč o seksepilu – setimo se i Slađane Milošević, koja jebila vamp – žena osamdesetih, koja je razbila mnoge tabue. Zatim dolaze devedesete, kada je bilo bitno biti lep i zgodan…
Da, one su bile upamćene i po „paradi pijanstva i kiča“…
- Mislim da taj kič još uvek traje. Svi stilovi su pobrkani. U vreme kada sam ja snimala prvu ploču morala sam da prođem selektivnu komisiju u okviru kuće PGP RTS. Da danas, recimo, postoje slične komisije – preuredili bismo estradu. Ova džungla bi se raščistila. Mada je i publika odličan selektor. Ona je pravi barometar gde se vidi da nismo jednako popularni.
Kada govorimo o nesređenoj zakonskoj regulativi u show – business – u, recite mi kako mislite da sprečite pirateriju Vašeg novog CD – a? Do sada, ko god je prodavao na ulici Cecine piratske kompakt – diskove, bio je u opasnosti da mu tezga bude eventualno oštećena, a pirati oduzeti.
- Mislim da je to u redu. Jer, ako neko ulaže svoj novac, vreme i sve ono što podrazumeva izradu jednog CD – a, onda je u redu i da se zaštitiš. To što rade pirati – to je drskost! Krađa! Javna pljačka! I mislim da država to treba da zaustavi. Muzika je veliki biznis. Ona to nije dok se ne suzbiju pirati. Oni su „ubili“ ovaj posao. Potrebno je da se uvedu zakoni i oštre kazne.
Kada je reč o nesređenim odnosima na estradi, kako komentarošete činjenicu da su izvođači iz Hrvatske i iz Bosne prisutni na našoj sceni, i da se priličan deo novca sliva u njihove džepove?
- Meni ne smeta što oni dolaze ovde, jedino mi nije drago što ne postoji reciprocitet. Mi njih ovde forsiramo i reklamiramo, dok oni…
To je opet odraz naše nesređenosti…
- Ne, to je odraz činjenice da srpski narod ne zna da mrzi.
Kako onda objašnjavate činjenicu da je u Hrvatskoj najprodavanije piratsko izdanje upravo CD Cece Ražnatović?
- To je tačno! Ali, mimo svih nekih zakonskih regulativa i finansijskih konstrukcija, Srbi su, za vreme dok je aktivno trajao rat, dok je buktala mržnja i sa jedne i sa druge strane, puštali njihove pevače u Srbiji. Srbi nisu narod koji mrzi. Mi ne povezujemo politiku i muziku. Tamo to još uvek postoji, hteli mi to da priznamo ili ne. Meni su poslali iz Bosne njihove novine na kojima sam ja na naslovnoj strani, gde je bio objavljen i praopratni komentar koji glasi: „Koga mi to slušamo, dok naši borci sijede po rovovima i slušaju Cecu koja im pjeva: „Kad bi bio ranjen krvi bih ti dala…“. To govori da su oni opterećeni, dok mi slušamo sve: i Severinu,i Doris, i Olivera, i Kemala, i Harisa, i Dina… I meni se sviđa takav stav. Ja sam za to da ovaj prostor, koji se zove ex Jugoslavija, u kulturološkom smislu bude objedinjen.
Da li biste održali koncert u Zagrebu?
- Ne. Ako jedan Oliver Dragojević, koji je ovde voljen i obožavan, neće dada izjavu jednom srpskom novinaru, a kamoli da dođe ovde – zašto bi onda Ceca Ražnatović, srpska zvezda, otišla u Zagreb?! Ako je neko voljen i poštovan od mog naroda, a neće da ispoštuje tu volju, zašto bih ja to isto radila?! meni to smeta i povređuje me.
Očito, uzeli ste Olivera za simbol hrvatske scene. Ipak, ovde je gostovala grupa“Magazin“, „HMH“, pa Haris Džinović, te Dino Dvornik… a Severina dolazi ovih dana.
- Bez obzira, nije još vreme. Znam, kada bih otišla u Hrvatsku, sve bih napunila. Iz Sarajeva sam dobila ponudu da održim koncert na stadionu Koševo.
Ipak je vaša situacija specifina. Mislim pre svega na aspekt bezbednosti.
- To bi bilo na državnom nivou.
Pucali su i na Regana, predsednika Amerike, sa državnog nivoa.
- Da, ali ja se ne plašim. Meni je, zapravo, žao tog naroda tamo, koji mene obožava i voli moju muziku. Uostalom, ni u svojoj državi 6 godina nisam napravila koncert.
Da li planirate koncerte u inostranstvu?
- Da.
Da li Vas brine pitanje bezbednosti? Insistiram na pitanju bezbednosti činjenicom da ste Vi ipak gospođa Ražnatović. Zaista mislim da još uvek ima ostrašćenih ljudi i onih koji još uvek boluju od ratnog sindroma.
- To me ne opterećuje. Nisam ja plašljiva. Mislim da sam to i pokazala. Od malih nogu se borim, veliki sam borac.
Nedavno ste bili u Engleskoj?
- I tim primerom sam pokazala da se ne plašim. Oni su me lepo ispoštovali, i medijski i kao domaćini. Dobro, bilo je nekih nekorektnih komentara, ali me to nimalo ne dotiče. Recimo, pred početak svakog intervjua su provlačili ono što je njima volja, ali sam ipak uspela da ih nateram da iz njihovih usta izađe da je Željko srpski nacionalni junak. Tako da sam ostvarila svoj cilj. Nedavno sam bila i u Monte Karlu, na izvlačenju parova. I susrela sam mnogo ljudi. Svi su oni raspoloženi prema Obiliću. Mislim da vreme tenzije prolazi i da politiku svi zaboravljaju.
Izvinite na indiskreciji, ali šta podrazumeva posao predsednika FK Obilić?
- Ja radim sve. Mi smo jedna velika porodica. Družimo se i rešavamo i profesionalne i privatne probleme svih ljudi koji su vezani za Obilić.
Da li je Obilić bogat klub?
- Pa, šta ja znam… mislim da imamo najbolje uslove u zemlji. Obilić nije klub koji otima od fudbala, već klub koji daje, koji ulaže. Sa Obilićem imam velike ambicije, idemo u Evropu. Partizan, Zvezda i mi učestvujemo u Kupu UEFA, i želim da se što duže zadržimo tamo.
Očito da se dobro snalazite u svetu fudbala, na estradi ste se već potvrdili, a kao roditelj se svakim danom potvrđujete. Pretpostavljam da period koji je za Vama, a i ispred Vas, nosi nova iskušenja. Reči pesnika „živeti se mora dalje…“ najbolje govore. Šta dalje?
- Kada se sve to dogodilo sa Željkom, nisam imala želju za životom. Mislila sam da je planeta prestala da se okreće. Svejedno mi je bilo da li je napolju kiša ili sunce. Kako je vreme odmicalo, a deca odrastaju, shvatila sam da moram dalje. Da bi njihova psiha bila zdrava i ja sam morala biti zdrava. Morala sam da ih poštedim svoje tuge i tog mog stanja. Ja ću im omogućiti da budu zdravi i pošteni ljudi, i da imaju svoj identitet, i da mogu normalno da žive. Moja deca i Obilić su me vratili u život. Idemo dalje, moja tugo!!!
