GDE DA ODEM? (PALA SAM U ZORU)
1 lajkova
Loading ...Čestitamo jedna drugoj Novu 2004. Kaže da je u ponoć prvo poljubila decu i da jedva čeka da zaboravi 2003. Veče pre toga gledala sam crnogorski Dnevnik, u kojem se videlo da je Ceca nastupila u „Trokaderu“ i na trgu u Budvi napravila ršum. Priča se da je put od Podgorice do Budve bio zakrčen, da su organizatori, mimo svih običaja, naplaćivali 5 evra za prilaz trgu, u publici je bilo na stotine Bugara, Slovenaca, Makedonaca… Lepo je izgledala u dugačkoj crvenoj haljini i beloj bundi. Ostalo je još nekoliko dana do izlaska njenog novog CD – a. Već se šuška da će budući hit biti balada „Pala sam u zoru“.
Ovih dana neki pričaju da ne znaš šta ćeš sa parama i da kupuješ po dve bunde dnevno, a drugi da si posle zatvora ostala bez prebijene pare?
- Više mi se sviđa ovaj drugi trač, da se poistovetim sa narodom. Nisam megaloman, nemam sindrom zvezde, ali kao javna ličnost znam da moja publika očekuje da na meni vidi vrhunsku haljinu, frizuru, šminku, i da ne mogu da se pojavim u istoj haljini pet puta.
Sećaš li se šta si obukla na svom prvom nastupu, kao četrnaestogodišnja devojčica na festivalu „Ilidža“?
- Nosila sam džins haljinicu sa čipkom i raznobojnim svetlucavim kamenčićima. Moja majka je dala celu platu za tu haljinu i još se i uzajmila. Zarađujem od svoje desete godine, pevala sam žurke, ispraćaje, svadbe, rođendane… Da bih od roditelja dobila dozvolu za pevanje, uslov je bio da ne popustim u školi. Bila sam odličan đak, majka učiteljica je bila veoma stroga i nije dozvoljavala nikakvo eskiviranje.
U medijima se dosta spekulisalo o tome koliko ti se tekstovi pesama ostvaruju.
- Baš sinoć sam slušala radio sa sestrom Lidijom, čula jednu svoju staru pesmu i prokomentarisala kako tada nisam ni bila svesna šta pevam. Bila sam jako mlada i nije mi bila razvijena ni emocija, ni svest o temama o kojima sam pevala. Sve moje pesme su tužne, a ja sam u svom braku bila srećna i voljena žena.
Kolega Zoran Bogavac je, tokom medijske pompe koju ste ti i Arkan izazvali, napisao. „oni besprekorno, sa dobro odmerenom dozom teatralnosti, umeju da odigraju sami sebe“.
- To je pregruba konstatacija. Mi smo jednostavno živeli svoj život, uz prihvatanje činjenice da smo medijske ličnosti o kojima se piše i dobro i loše. Ti novinski tekstovi nisu remetili naš brak. Željko je moja najveća ljubav, čovek mog života. Pored njega sam se osećala kao prava žena, ostvarena sam pored njega kao žena, kao majka, oblikovao me je kao ličnost. Ovo što sam danas postala sam zahvaljujući njemu. Svemu me je naučio… Dogovor je bio da on daje imena muškoj, a ja ženskoj deci. Planirali smo da imamo petoro dece i da se drugi sin zove Miloš Obilić Ražnatović. Sećam se užasnih noći kada je on bio na ratištu, umirala sam od strahova kada se po nedelju dana nije javljao… Želela sam samo minut razgovora, jednu prostu rečenicu: „živ sam“. Živela sam, ipak, kao princeza na zrnu graška. Govorila sam mu da on nije Crnogorac već Srbijanac, jer „odatle si odakle ti je žena“. Kada sam se udala htela sam da napustim estradu, ali on je smatrao da bi za njega bila uvreda kada bih zanemarila svoju karijeru. Terao me je da uđem u studio, osmišljavao spotove, stajling, odabirao pesme, angažovao Boru Đorđevića i Olivera Mandića, insistirao na mom seksepilu, uživao dok sam na sceni… Nije bio ljubomoran, za razliku od mene koja sam i ljubomorna i posesivna. Mnogo sam ga volela…
Da li, kao u jednoj svojoj pesmi, izbegavaš da gledaš svoje stare slike?
- Uživam u njima i ne slažem se sa onima koji kažu da se od uspomena ne živi. Živi se, itekako se živi! Uvek kada sam srećna ili tužna najradije se prisećam mnoštva uspomena iz mog petogodišnjeg braka sa Željkom.
Izraz lica ti se jako promenio tokom poslednjih godina, postao je zreliji.
- Šta? Ostarila sam za tri godine?!
Da li se bojiš trenutka kada će mit o vernoj udovici biti srušen?
- Ja na svojim leđima ne nosim samo teret svoje slave. Ipak sam ja Arkanova udovica i trudim se da se ponašam u skladu sa tim. On ima mnogo pristalica i ja moram da mislim na to, što mi ne pada teško. Za svoje godine preozbiljno živim, ne skitam, sve svoje vreme provodim sa decom i prijateljima, ne želim da dajem povoda da se o meni nešto negativno priča. Želim da na jedan dostojanstven način sačuvam uspomenu na muža. Sa druge strane, uvek sam radila kako osećam. Ovog trenutka ne razmišljam o udaji, nije se pojavio niko ko bi mi uzeo srce, ne znam… za sada u hodu rešavam probleme koji su oko mene. Da li će biti srušen taj mit o Arkanovoj udovici? Ne znam… ne mogu čak ni o tome da razmišljam i da se opterećujem. Ja slušam srce i tako će i biti.
Petog dana posle muževljeve sahrane, sela si u njegovu kancelariju i stala na čelo Arkanove poslovne imperije.
- Mene je muka naterala da sednem u njegovu fotelju, iako ni fizički, ni mentalno nisam bila sposobna. Tragedija me je dotukla. Znači, kad kažem nesposobna, to znači apsolutno nesposobna. Ali, noćima sam izučavala fudbalske taktike, dva meseca sam danonoćno učila da bih mogla da se uključim u posao. Ne želim da me neko pogrešno shvati, ali ja znam sa koliko ljubavi je Željko ušao u taj posao, i borim se kao lav da sve to očuvam. Zbog Obilića sa, eto, 4 meseca bila u zatvoru.
Stotine stranih novinara je dolazilo da te intervjuiše. Da li su neprijatni i drčni?
- Nisu, jer znaju da bi, kada bi bili neprijatni, intervju trajao 5 sekundi.
Da li si stvarno poručila Karli Del Ponte da lično Arkanu uruči optužnicu?
- Jesam, jer je strašno pričati o optužnici pošto je čovek mrtav. Ako ništa drugo – gospođa je mogla da se upozna sa našim običajima jer dolazi u našu zemlju, mi je ovde gostimo… Kod nas važi pravilo „o mrtvima sve najbolje i ne dirati mrtve“. Ako je toliko ubeđena da ima šanse da on pročita tu optužnicu… pa neka mu je uruči.
Ko bi na predsedničkim izborima, gde bi se kandidovali Divac i ti, pobedio?
- Naravno, Divac. On je u svetu pokazao da je vrhunski sportista. Verovatno se još dugo neće baviti košarkom, i baš bih volela da uđe u politiku jer ima šta da ponudi kao ličnost. Priznat je u svetu, što bi za Srbiju mnogo značilo… i, što da ne?!
U štampi se, posle Marakane, pojavio tekst zvaničnog posmatrača za ulazak Jugoslavije u Savet Evrope u kome se kaže da atmosfera na tvom koncertu pokazuje da još nismo spremni. To je prvi put da je muzički ukus nacije kriterijum za ulazak u evropsku zajednicu.
- Čitala sam. Pa, ako sam ja problem mom narodu i državi da uđe u Evropu – rado ću se povući sa scene. Ako su moje ljubavne pesme problem, ja ću ih se odreći.
Da li tvoja deca znaju istinu o ocu?
- Možda će grubo zvučati, ali moja deca rastu sa hendikepom jer nemaju tatu. Velika je to praznina u njohovom životu. Trudim se da im budem mama, ali im ne mogu nadomestiti tatu, i pored sve ljubavi, pažnje i ispunjavanja svake želje. Odrastaju u zdravoj sredini sa decom čiji roditelji nisu javne ličnosti. Moja deca znaju istinu. Bolje što sam im ja rekla, nego da čuju od dece iz komšiluka. Veljko je već veliki i može sve da pročita u štampi. Zato ne mogu da oprostim medijima što su, zarad tiraža, nemilosrdni. Moji roditelji su pokušali da menjaju kanale dok sam bila u zatvoru da deca ne bi čula sve i svašta što se priča o njihovoj majci… i uspeli su. Oni i dalje misle da sam bila na turneji po Americi.
121 dan proleća prošle godine novine su najbolje prodavale Cecine fotografije iza rešetaka. Da li si čitala te tekstove?
- Tek posle dva meseca, jer sam 30 dana bila u samici, bez prava na štampu, posete, kantinu, advokata… Grozno. Ne volim ni da se sećam. Najviše sam se bojala za svoju decu, ničega više. Sećam se prve neprospavane noći u samici. Plakala sam cele noći. Nisam se pokajala što posle Arkanovog ubistva nisam otišla u inostranstvo jer… gde da odem? Ovde je moja zemlja, moji prijatelji, poslovno sam vezana za Srbiju… Gde da odem? Ja sam previše nostalgična, veliki sam patriota, iako sam pakao prošla u Srbiji.
Da li se bojiš da se sve ne ponovi?
- Čega da se bojim? Meni je čista savest. Da me ponovo strpaju u zatvor? Pa, dobro, i zatvor je za ljude. Ne mogu sada da kukam nad svojom nesrećnom sudbinom. Šta ću? To je tako. Moram da se suočavam sa svojim životomi svojom sudbinom. Kada su uhapsili i moju sestru počela sam i štrajk glađu od tuge, i čekala samo da mi jave da su uhapsili i moje roditelje i decu. Sećam se dana kada su me sprovodili do advokata. Policija je upravo privela desetak mladića kojima je komandovano: „Glave uza zid!“ . Jedan je rekao: „Pa gde sad da okrenem glavu kad imam jedinstvenu priliku da vidim Cecu uživo“. Uzvikivali su: „Izdrži, ti si naša srpska majka!“. Kada sam izašla iz zatvora sportskim fotoreporterima sam dobacila da me više ne slikaju iza rešetaka. To ne dozvoljavam.
Šta si pričala kada si jela i šetala sa ostalim zatvorenicima?
- Kojim ostalim? To je istražni zatvor i tu nema cirkulisanja. Kakav televizor? Ti si mnogo gledala američke filmove o luksuznim zatvorima! Društvo prave bubašvabe! Posle mesecdana je jedna devojka došla kod mene. Sve vreme sam bila u istoj ćeliji. Imate stočić, krevet, zidove išarane grafitima. Kada sam ušla u ćeliju – svi zidovi su, da sve bude tužnije, bili ispisani tekstovima mojih pesama. Kada je ta devojka došla bilo mi je lakše, jer sam imala sa kim da pričam i plačem. Nema televizora, radija, telefona… nema svetlosti, nema sunca, osnovnih stvari nema.
Hoće li ponovo biti Marakane?
- Hoće, ako Bog da. Volim da pevam svom narodu.
A hoćemo li onda ući u Evropu?
- Hoćemo, pevala ja ili ne.
Šta u životu nikada nećeš zaboraviti?
- Ružno ili lepo? Ružno zaboravljam, lepo pamtim… najviše rođenje dece i venčanje.
Ko te viđa u trenerci, u kućnom izdanju?
- Niko, jer ne je nosim. Nosila sam trenerku i patike samo u zatvoru, a to ne želim više nikada.
EXCLUSIV, Vesna Dedić-Milojević
